Ko sam ja…iskreno
Ko sam ja…iskreno
„Vidimo samo ono što želimo da vidimo; čujemo samo ono što želimo da čujemo. Naš sistem verovanja je kao ogledalo koje nam pokazuje samo ono u šta verujemo.“
— Don Migel Ruiz
Iskreno…
Samo što sam u naslovu dopisao ovo iskreno…
… pola sata gledam u prazan papir…
… u stvari, apsolutno nemam predstavu kako će se odvijati ovaj tekst…
…jer zaista nisam siguran koji je tačan odgovor…
Nikakav filozofski ili preduzetnički ili šmekerski odgovor poput:
- „ja sam ja“
- „ja sam ono što odlučim“
- „ja sam skup svih svojih odluka i posledica“
- „ja sam Ljubav“
- „ja sam Nada“
- „ja sam car“
- „ja sam ono što sam u duši“
…ili nešto osmo…
Znate, nije da ovi odgovori nisu tačni… ali nisu baš ni 100% precizni.
Ko sam (zaista) ja?
Okej, znam da sam skup uverenja, mojih uverenja…
Mislim, valjda su moja? Mada:
- Da to nisu uverenja mojih roditelja?
- Da to nisu uverenja okoline — rodbine, prijatelja i poznanika?
- Da to nisu uverenja i mojih roditelja i okoline, koje sam onda odlučio (ili morao) da prihvatim kao svoja?
- Da to nisu možda uverenja sa društvenih medija?
I na posletku:
Da li mi baš sva uverenja koja trenutno imam o sebi i svetu služe kako treba… ili mi neka od njih čine i loše?
Nisam siguran ni zašto sam upotrebio glagol služiti za uverenja — jednostavno mi je došlo kao prva reč.
U stvari, znam zašto sam to napisao…
Prva misao jeste bila da uverenja služe meni…
Ali duboko u sebi, prva PRAVA misao, duboko ukorenjena, bila je:
“Ja sam sluga svojih uverenja.”
Da. Ja, u stvari, služim svojim uverenjima, a ne ona meni. Ja sam njihov rob.
Ako smo mi gospodari svojih uverenja…
…onda bismo mogli jednostavno da ih zamenimo boljim. Ili da ih odbacimo.
Jer — šta će nam uverenja od kojih nemamo koristi ili nam nanose štetu, zar ne?
Uverenja su deo našeg identiteta, ono što jesmo.
Toni Robins, recimo, kaže da je identitet “skup naših uverenja koji definišu šta smo, šta možemo i ne možemo.”
Dakle, naša uverenja su (možda i) ključna tačka onoga što jesmo.
Međutim, teško nam je da odbacimo naša uverenja (makar i ona skroz pogrešna), jer osećamo:
– da bismo izgubili naš identitet.
– da bismo izgubili našu zonu komfora.
– ne bismo znali gde dalje sa životom.
Ali… da li je zaista tako?
Dok sam po internetu istraživao pojmove „identity“ i „beliefs“, primetio sam da se često pojavljuje i reč religija.
Za mnoge, religija se povezuje sa — bez uvrede — slepim verovanjem u ono što piše u svetim spisima.
To je tako. To je zapisano. To je dogma. Ne sme se preispitivati.
Ako piše da smo svi grešnici — onda smo grešnici. I tačka.
Ako je to usađeno od malena, to „mora“ biti tako.
Ali, kad neko kaže da nismo svi grešnici, i još živi bolji život od onoga ko veruje da jesmo — tada se u nama javlja unutrašnji konflikt.
Ali mi odlučujemo da istrajemo uprkos tom unutrašnjem konfliktu..
Jer verujemo da će naša patnja biti nagrađena.
Naša uverenja moraju biti ispravna.
Ali onda dođe crv sumnje…
A šta ako su neka moja uverenja pogrešna?
I onda, kroz neki rad na sebi,
osoba dođe do sledeće spoznaje:
“Neka moja uverenja jesu pogrešna.”
Ne čine mi dobro.
Unesrećuju me.
Osećam da ne rastem zbog njih.
U stvari, osećam da zbog njih ni ne živim — već životarim.
Postao/la sam ogorčen/a.
Ali…
Kako da promenim ta uverenja?!
Ona su moja zona komfora.
Probao/la sam da ih promenim — ali uvek se vratim na staro.
Zvuči li vam sve ovo poznato?
Promeniti identitet „preko noći“ je natčovečanski.
Retki to uspeju — obično nakon nekakve katarze, šoka, krize, spoljašnjeg uticaja.
Neki uspeju.
Mnogi ne.
Štaviše, mnogi dožive nervni slom, ili predaju, ili životarenje uz ogorčenost.
Postoji i drugi put: #korakpokorak
Postepena promena.
Strpljiva. Pametna.
Sa verom u sebe i verom u proces.
To je mnogima poznato i kao kaizen pristup.
Ali… izazov je što ne vidimo brze rezultate.
I tu mnogi odustanu.
Znam to — i sâm sam mnogo puta krivac za to razmišljanje.
Ali — kako da istrajem u promeni sebe… ako ne znam ko sam?
I još važnije…
Ko želim da postanem?
Da li sam ja ona verzija sebe u mislima?
Ona idealizovana, koju sam hranio svojom maštom?
Ali, možda ta verzija nije funkcionalna za realan svet…
Možda je istina „negde na sredini“?
Ali ni tada ne znam ko sam!
I onda mi je sinulo…
A šta bi bilo da nestanu delovi mog identiteta?
Da, samo na par minuta, nestanu sva moja negativna, beskorisna uverenja?
Zamislite neki hipotetički/fantazijski scenario:
- klinički sam mrtav 5 minuta i doživljavam „onostrano“ iskustvo
- na poslednjem testu nekog mističnog učitelja suočavam se sa svojim strahovima
- u šamanskom putovanju se povezujem sa prirodom i duhovima
- poput nekakvog kiborga menjam slaba uverenja snažnim ubacivanjem novog programa
I tada pronalazim svoj odgovor/transformaciju:
kamehameha, sajansku formu, bankai, duhovnu životinju, Unutrašnjeg Ratnika…ma nazovite to kako god želite.
Probajmo. Samo na 5 minuta.
Evo, probajmo kroz ovu jednostavnu vežbu. ⬇⬇⬇
🧭 Vežba: „Graviranje novih uverenja – reset identiteta“
Isključi sve. Mozak. Ego. Sve.
Postojiš samo ti i tvoja podsvest.
Zamisli:
Ti si glinena ploča, u koju su ugravirana tvoja uverenja.
Ona koja želiš da zadržiš — ostavi.
Ona loša — izbriši.
I sada — dok si „odsutan“ iz ovog sveta,
ugraviraj nova uverenja.
Ona koja želiš da veruješ o sebi.
Ona koja te podižu.
Koja bi učinila da se osećaš sigurno, mirno, samopouzdano.
Uzmi mobilni. Namesti štopericu — 5 minuta.
Nestaješ iz ovog materijalnog sveta na kratko.
Znaš da se vraćaš u realnost za pet minuta..
U ovih 5 minuta instinktivno radiš, bez puno razmišljanja:
- ugraviraj nova uverenja
- ne fantaziraj, znaš šta želiš
- graviraj istinom, suzama, znojem, krvlju (metaforički, naravno)
- niko sem tebe nije bitan u tih pet minuta
Tvojih 5 minuta ističe, i osećaš kako te nešto povlači iz tog unutrašnjeg sveta u ovaj stvarni…
5…
4…
3…
2…
1…
Vratiš se.
Ko sam ja?
Sad bolje znam.
Znam i ko želim da postanem.
A vi, moji prijatelji?
🧩 Predlog modifikovane vežbe:
Ako želiš da znaš koja te uverenja najviše sabotiraju,
namesti štopericu na 3 minuta ili 90 sekundi.
Ona koja se prva pojave pod pritiskom — najverovatnije su najveći kočničari.
To može biti tvoja prva tačka transformacije.
