Nije bitno koliko si dobar, već koliko te vole
Nije bitno koliko si dobar, već koliko te vole
„Svi vide ono što izgledaš da jesi, ali retki dožive ono što zaista jesi.“ – Nikolo Makijaveli
„Stvari ne prolaze onako kakve jesu, već onakve kakve deluju da jesu.“ – Baltazar Grasijan
Nije uvek presudno koliko si dobar u onome što radiš ili koliko si kvalitetna osoba.
Mnogo češće je presudno – koliko te vole. I koliko te “vide”.
Ne, ovo nije tekst o zavisti.
Nije pisan iz perspektive ogorčenosti ili cinizma.
Nije ni pokušaj da se ospori nečije znanje, trud ili talenat.Ovo je tekst o tome kako funkcioniše priznanje – u privatnom životu, u društvu i (pogotovo) karijeri.
Jer ako se malo udaljimo od idealne slike sveta, videćemo nešto neugodno, ali istinito: neki ljudi ne dobijaju više zato što su (naj)bolji, već zato što su bliži, poznatiji ili emotivno prihvatljiviji određenim pojedincima ili grupama.
Ili svom šefu.
Vrednost i percepcija nisu isto
Postoji jasna razlika između onoga što neko realno zna i može i onoga kako je doživljen.
U teoriji, ta razlika ne bi smela da postoji.U praksi – ona je presudna.
Uzmite ovaj poznati primer iz svakodnevice:
Dvoje ljudi ne daje isti doprinos u timu. Jedan je tih, fokusiran, radi bez potrebe da se eksponira ili da kuka… i radi više. Drugi često govori, deli mišljenja, prisutan je u neformalnim razgovorima, na puš-pauzi je sa menadžerima (i ima drugarski odnos sa njima), stalno se mota oko šefa i uzdiše kako je umoran od puno posla (ali koji uspeva da stiže jer je, eto, “čudo prirode”)…i radi manje. Kada dođe vreme za priznanje ili napredovanje – drugi se „više vidi“.
Zašto se daje prednost drugoj osobi?
Ne zato što je bolja. Već zato što je “poznatija”…ili da se tako izrazimo, “voljenija”.
Percepcija (nažalost) veoma često pobeđuje činjenice.
Zašto „voljeni(ji)“ dobijaju više
Razlog nije uvek nepravda (mada, opet, najčešće i jeste).Razlog je – ljudska psihologija. I to onaj blago izvitopereni (ili možda pre reći, iskrivljeni) deo iste.
Ljudi:
– više veruju onima koje (bolje) poznaju
– lakše daju prilike onima sa kojima imaju izgrađen nekakav odnos
– projektuju (u mnogo većem stepenu) kvalitete i vrline na ličnost koja im je simpatična
– brkaju sigurnost sa kompetencijom
– preferiraju (mentalnu) zonu komfora sa osobama koje već poznaju nego da ulože napor u upoznavanju druge osobe
Na primer: U privatnom životu, savet koji dobijemo od bliske osobe često prihvatimo bez preispitivanja – čak i kada znamo da ta osoba nije naročito stručna. Savet stručnjaka, koji nam je distanciran, često dovodimo u pitanje. Bolje vaša tetka zna o fitnesu (iako nije trener) nego neko ko se za to školovao ali ga vi i ne poznajete lično, zar ne?
Razlog je što mozak ne traži uvek istinu. Već češće traži osećaj sigurnosti i poznatog. Mozak voli poznate obrasce i šablone i da se tako manje zamara, nego da aktivira svoje neurone da uči nešto novo (o nekome) ili da pokuša objektivno da sagleda situaciju.
Kako nastaje preterano veličanje
U jednom trenutku, osoba prestaje da se vrednuje po onome što radi ili kako se ponaša, a počinje po onome što predstavlja.
Ako je neko:
– stalno prisutan na određenim događajima
– često spominjan (od strane nekolicine ljudi kojima je blizak)
– deo „pravog kruga“ ljudi
on postaje više od osobe kakva jeste – postaje narativ koji se dobro “prodaje”.
Neko će možda sada reći: “Pa čekaj, znači da osoba se folira i to “prodaje” drugima?”
Postoji velika verovatnoća da je tako.
Primer iz društvenog konteksta: Postoji osoba koja se često pojavljuje u javnosti, komentariše određene (ili razne) teme, pozicionira se kao glas razuma. Retko se proverava dubina onoga što govori, jer „svi znaju da je on/ona dobar/simpatičan/drag/poznat“. Čak iako bi se pojavila kompetentnija osoba koja je ukazala na netačnosti te izjave, ne bi postigla ništa (štaviše, možda bi pre navukla gnev/antipatiju grupe).
Zašto se to dešava? Jer tada:
– kritika (makar bila i konstruktivna) postaje lična uvreda
– pitanje postaje znak zavisti (a ne preispitivanje verodostojnosti izjave)
– sumnja postaje napad (a ne potraga za pravom istinom)
Ne brani se više kvalitet te osobe. Brani se status te “voljene” osobe.
Povezivanje i zbližavanje nije problem. Zamena vrednosti jeste.
Veoma je važno ovo jasno razdvojiti.
Povezivanje je legitimno. Vidljivost jeste neophodna. Odnosi su deo naše realnosti.
Ali problem nastaje onda kada:
– odnos zameni rezultat
– prepoznatljivost zameni doprinos
– simpatija zameni kompetenciju
Primer iz oblasti karijere: Neko dobije priliku za projekat ne zato što ima najviše znanja, već zato što „dobro komunicira sa menadžmentom“. To samo po sebi nije pogrešno – ali postaje problem kada se to ponašanje ponavlja, a stvarni učinak stagnira, a pride dovodi do destimulacije ostalih u okruženju (pogotovo kompetentnih zaposlenih).
Tada sistem ne nagrađuje vrednost. Nagrađuje ugodnost i poltronstvo. A usput se hrani zabluda.
Znate onaj osećaj kada vam šef postane kolega za koga se zna da nije kvalitetan radnik, ali eto, vole ga kolege ili menadžment? Kako bi trebalo da se oseća osoba koja se zaista trudi da doprinosi? Postoji razlika između “people skills” i kompetentnosti.
Tiha frustracija „dobrih“ ljudi
(U kontekstu ovog teksta, kada kažemo da je neko “dobar”, mislimo da je kvalitetna i(li) sposobna osoba)
Postoje ljudi koji:
– rade temeljno
– ne nameću se
– ne žele da se „prodaju“
– usavršavaju se
– skromni su
– veruju da će kvalitet biti prepoznat
U prevodu, i oni imaju ambicije.
I onda posmatraju kako:
– drugi brže napreduju
– prosečni bivaju proglašeni izuzetnima
– „glasni“ dobijaju etiketu stručnih
– oni koji “uzdišu od umora i to naglašavaju” se odjednom vide kao najvredniji
U privatnom životu, to može da izgleda ovako: Neko ko je stabilan, pouzdan, prisutan i ima velike kvalitete ostaje neprimećen, dok osoba sa jakom harizmom, snažnom “praznom pričom” i slabom doslednošću dobija više pažnje i divljenja.
U karijeri: Rezultati ostaju u senci, dok priča dobija aplauz.
Najopasnija laž u koju dobri ljudi poveruju jeste da svet uvek funkcioniše po principu meritokratije. Ali, realnost je drugačija.
Realnost bez ogorčenja
Svet nije pravedan. To svi znamo i (uglavnom nevoljno) prihvatamo. Ali je vrlo dosledan u svojim obrascima.
Priznanje se gradi na kombinaciji:
1. realne vrednosti
2. odnosa
3. narativa
Ignorisati bilo koji od ova tri elementa znači igrati igru sa hendikepom. Hendikepom koji pogađa kvalitetne ljude.
Biti dobar je osnova. Ali biti nevidljiv nije vrlina.
Treba uzeti u obzir (što je potvrdila i praksa) da, ako dve osobe imaju iste ili slične kompetencije (pa čak i da postoji malo izraženija razlika u istim), nekako je očekivano da će se izabrati ona osoba koja je “vidljivija”. To je i realnost života.
I zato zapamti: Vidljivost ne garantuje uspeh, ali odsustvo vidljivosti gotovo sigurno garantuje stagnaciju.
Završna misao
Nije bitno samo koliko si dobar, kvalitetan i sposoban kao osoba.Ali ako već nisi “voljen” (to jest, dovoljno vidljiv) – važno je da razumeš zašto.
A ako jesi dobar – nemoj očekivati da će to iko primetiti samo zato što je istina.
Jer svet ne nagrađuje ono što jeste.Nagrađuje ono u šta ljudi žele da veruju.
Da li to znači da treba da se obeshrabriš i(li) postaneš upravo kao “oni”?
To je apsolutno tvoj izbor, ali ako si se prepoznao u ovom tekstu i osetio blagu knedlu u grlu…iako te ne poznajem, stičem utisak da nisi takav tip osobe koji bi se odrekao svoje autentičnosti i “pokvario” sebe.
Ali isto tako verujem da nisi tip osobe koji se lako miri sa sudbinom ili guši svoju ambiciju.
Svet možda ne funkcioniše po čistoj meritokratiji. Ali funkcioniše po pravilima percepcije.
Ako si kvalitetan – nauči da budeš i vidljiv. Ne da bi se dopao svima, već da bi tvoj rad imao težinu koju zaslužuje.
Ako biraš da ostaneš nevidljiv, to je izbor. Ali nemoj ga kasnije nazivati nepravdom.
Svet neće sam doći da te pronađe. Moraš naučiti da stojiš tamo gde se vidiš.
Jer dostojanstvo bez vidljivosti često ostaje tiho. A tišina, koliko god bila plemenita, retko dobija priliku.
Ali isto tako ne zaboravi: nisu svi ljudi koji su vidljivi manipulatori, niti oni koji su “glasni” pričaju prazne priče. I među njima ima kvalitetnih osoba od kojih se može dosta naučiti.
Hoćeš realan savet?
1. Ne očekuj da rad govori sam za sebe
Nekada je ovo bila realnost, dok je bilo manje ljudi na planeti i tehnologija je bila tek u začetku. Ovo danas ne postoji, ovo je postalo mit.
Mnogi ljudi koji u današnje vreme govore da su uspeli samo zahvaljujući trudu vam prećutkuju uticaj tri bitna faktora – okolnosti, kontakti i sreća. Samo pogledajte društvene mreže – koliko ste pronašli skrivenih talenata koje kvantit tuđeg sadržaja i algoritmi uguše. Budimo realni. U današnje vreme rad (ili proizvod) mora biti jasno i često:
– dokumentovan
– komuniciran
– povezan sa interesima ljudi ka kojima je usmeren
2. Razvij vidljivost kao profesionalnu veštinu
Ovo ne znači da vidljivost koristiš kao sredstvo manipulacije (ili poltronstva), nego kao:
– izveštavanje o rezultatima
– jasno povezivanje svog rada sa ciljevima (bilo sopstvenim, bilo organizacije)
– prisustvo u relevantnim razgovorima i na relevantnim (digitalnim) mestima
Vidljivost ≠ poltronstvo (sem za određeni profil ljudi diskutabilnih vrednosti i uverenja)
Vidljivost = strateška komunikacija vrednosti
3. Ne moraš da voliš dinamiku moći. Ali moraš da je razumeš
Ako prezireš igru, nikada je nećeš naučiti.A ako je ne naučiš, uvek ćeš biti izvan nje.
Tebe ništa ne sprečava da naučiš pravila igre, i da ostaneš etičan i dosledan svojim uverenjima. Taj put jeste malo teži (za razliku od onih koji su spremni da je igraju i na “prljav” način), ali ne znači da sa drugačijim pristupom nećeš možda pronaći i etičan način da “igru” prilagodiš svojim potrebama.
4. Ako sistem konstantno nagrađuje pogrešne stvari – razmisli da li je to sistem za tebe
Spoznaja i razmišljanja o ovome zahtevaju visok stepen emocionalne i intelektualne zrelosti.
Ako ti neki sistem ne odgovara, da li možeš da ga promeniš ili bar prilagodiš svojim potrebama?
Ne? Onda razmisli da li je vreme da menjaš sistem (okruženje) ili da ga sam stvoriš ako ti se pruža prilika. Naravno, bitno je i da objektivno proceniš svoju situaciju – da li možeš momentalno da napustiš loš sistem bez posledica, ili je možda privremena opcija da se strpiš neko vreme i iskoristiš prvu pristojnu priliku?
Autentičnost bez vidljivosti je tiha vrednost.
Vidljivost bez vrednosti je kratkoročna iluzija.
Snaga je u spoju oba.
A ako ovo čitaš, velika je verovatnoća da si sposoban da pronađeš pravi način.
